Zašto je Tito selio fabrike iz Srbije?

„Privredna mobilizacija“ je odluka koja je doneta rezolucijom Informbiroa 1948. godine.

Odluka je donešena zbog straha od napada sa Istoka i eventualnog ratnog stanja u kojem bi se Srbija tad našla.

Tito je zajedno sa svojim saradnicima doneo odluku da preseli fabrike iz Srbije u Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Sloveniju.

Ova odluka je bila i ostala kontraverzna i danas decenijama kasnije se razmatra da li je ova odluka zaista bila strateška u cilju moguće odbrane ili je prava namera bila slabljenje Srbije, jer je na kraju kad se podvuče crta tako i ispalo.

Titovo „ne“ Staljinu je upalilo crvenu lampicu o mogućem napadu nadmoćnijeg neprijatelja i ratni plan je bio da se fabrike iz Vojvodine i Srbije presele u predele koji imaju neku šansu za odbranu.

Ono što je upadalo u oči svima onima koji su pratili situaciju jeste da nikada nije planirana privredna evakuacija privrednih objekata iz pograničnih krajeva Hrvatske i Slovenije.

I ove dve zemlje su bile u potencijalnoj opasnosti, ali od strane Mađarske, što je ocenjeno kao manja pretnja i odbranjiva situacija.

Srbija se graničila sa četiri zemlje koje su bile u socijalističkom režimu, ekonomista Mladen Kovačević smatra da je to bilo ono što je odlučivalo šta će se i gde seliti.

Po njegovom mišljenju nije došlo do pomeranja samo iz Srbije, već je bilo pomeranja i unutar države Srbije.

Koje fabrike su preseljene iz Srbije?

Na spisku za preseljenje iz Srbije bili su Sever iz Subotice, IMR iz Rakovice, Elektronska industrija iz Niša i Ikarus iz Zemuna.

Isplanirano je da se fabrike razmontiraju, spakuju u sanduke utovare u voz i pošalju iz ugroženog područja u roku od osam časova.

IMR je preseljen u Maribor zajedno sa 40 porodica radnika firme, od njega postaje  TAM (Tvornica automobila Maribor).

Proizvodnja kamiona je preseljena u Sloveniju, a IMR je počeo da proizvodi traktore.

„Ikarus“ proizvodnja aviona se preselila u Mostar, preimenovana je u „Soko“, a „Ikarus“ postaje „Ikarbus“ i kreće proizvodnja autobusa.

Ljudi su u to vreme smatrali da je ova odluka krajnje racionalna, nimalo smešna i da predstavlja prevenciju ukoliko dođe do ratnog stanja.

Titova vizija, prema rečima  Vojislava Lekovića, tadašnjeg ministra industrije  bila je da neke fabrike treba preseliti, a neke ne.

Vizija je bila sledeća: One jake i važne za državu prebaciti iz ugrožene zone u onu manje ugroženu, zajedno sa radnicima, a male fabrike i njihove radnike ne dirati.

Ne postoje tačne analize da li je i u kojoj meri usporen rast Srbije zbog preseljenja fabrika, ali većina analitičara tvrdi da je rast sličan i da ne postoje velika odstupanja između rasta država.

Manja grupacija analitičara smatra da je ipak problem sporog rasta Srbije to što su ostale države izašle bogatije iz zajedničke države.

Preseljenje fabrika se dogodilo 1955. godine.

Mnoge fabrike na kraju nisu spakovane, a neke industrije nisu preživele pakovanje u kofere.

Odbrambena i strateška odluka ili samo namera slabljenja određenog regiona ostaje samo kao pitanje koje ćemo nastaviti postavljamo sebi još dugo.

Titova odluka da preseli fabrike se prvobitno činila kao dobra ideja, ali ko je mogao 1955. godine da pretpostavi šta će se dešavati devedesetih godina prošlog veka?

Sa ove tačke gledišta, to je bila pogrešna politička odluka!

Ostaje nam samo da se zapitamo kako bi se u Srbiji živelo da tih preseljenja nije bilo.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

two × 4 =